Ljudi kažu da su snovi drugih ljudi dosadni, ali šta ako je problem u tehnologiji? Kao sredstvo za prenos čula, ljudski govor je poddeo, sklon prazninama, mucanju i falsifikovanju, namerno ili na bilo koji drugi način. Kad biste mogli nekome doslovno pokazati svoje snove – isisati ih iz lobanje i baciti na najbliži ekran – ljudi možda ne bi kolutali očima kada biste pokušali da razgovarate o njima. Filmovi iz snova su naravno zauvek bili naučno-fantastična hrana, ali sa toliko naučno-fantastičnih spajalica koje se graniče (ili su već prisutne) u stvarnosti, vredi se zapitati da li smo sve bliži tome da ih doživimo. Kontaktirali smo stručnjake da bismo to saznali.
Susana Martinez-Conde
Profesor oftalmologije, neurologije, fiziologije i farmakologije, čije istraživanje premošćuje perceptivnu, okulomotornu i kognitivnu neuronauku:
“Ne postoji teorijska prepreka za mogućnost pristupa sadržaju nečijeg sna, čitanja i pružanja podataka – vizuelnih i emocionalnih sadržaja. Naši snovi su neuronska aktivnost u našem mozgu; kod njih nema ničeg posebnog što ne utiče na svako drugo emocionalno ili perceptivno iskustvo koje imamo u budnom životu. Ne postoji određeno kolo ili moždani region koji se aktivira tokom snova, ali ne i u budnom životu.
Veliko upozorenje nije tehnologija, već činjenica da još uvek ne znamo neuronski kod; još uvek ne znamo kako je svesno iskustvo kodirano u mozgu. Granice zbog kojih je danas nemoguće deliti snove iste su one zbog kojih je nemoguće reći, preuzmi našu svest na računar. Nije važno koliko brzo tehnologija napreduje ako i dalje zaista ne razumemo osnovnu neurofiziologiju. Još uvek ne možemo stvarno da dekodiramo iskustvo.
Postoje teorije, ali u osnovi nam nedostaje konsenzus. Na terenu još uvek postoji značajna rasprava o tome da li je, recimo, prefrontalni korteks kritičan za svesno iskustvo. Zaista zaostajemo – mislim da ovde govorimo o decenijama, a ne godinama.
Ali jednog dana, ako shvatimo šta se događa sa biologijom, a tehnologija postoji, nema razloga zašto ne bismo mogli da preuzmemo svest na računar i da živimo večno – ili, naizmenično, delimo svoje snove.”
Robert Stickgold
Profesor, psihijatrije sa medicinske škole na Harvardu, čije se istraživanje fokusira na spavanju:
“„Ikad“ je jako dugo, ali mislim da je odgovor, barem za života svakog ko poseti vašu veb stranicu, „Ne, nema šanse!“ Razmislite o tome – gotovo je nemoguće verbalno podeliti svoje misli sa nekim drugim. Čim započnete, otvori se dvadeset novih niti, a vi morate odabrati samo jednu. Ali svi su tamo kao deo vaših „misli“. Najbolje što su uspeli da urade sa potpuno budnim osobama je da ih stave u fMRI skener i utvrde gledaju li lice ili alat.
Na filozofskom nivou, vaša misao i vaši snovi uvek su ugrađeni u vaše celokupne memorijske mreže i životna iskustva. Ne možete da „hodate u tuđim cipelama“ tako što ćete ih jednostavno obuti i pešačiti do tržnog centra.”
Adam Haar Horovitz
Istraživač u MIT Media Lab, čiji se rad fokusira na nauci o mozgu:
“Kao i većina nauke, pitanje su vrata koja otvaraju više vrata. Da bismo delili snove, moramo ih prvo definisati, povući neku vrstu granice oko sna – da li su vizuelni elementi koji definišu san, da li prizor želimo deliti? Ako je odgovor da, da li slika moje majke koja se istovremeno pojavljuje u oba naša umova zadovoljava pojam zajedničkog sna? Mislim da nije. Snovi su mešavina pamćenja, oni su unutrašnja istraživanja naših značenjskih mreža, oni su koncepti uvek ugrađeni u lični kontekst. Dakle, isti čulni stimulus u dva uma može biti potpuno različito iskustvo. To bi se moglo reći, mogli bismo pitati da li ikada gledamo isti film, čak i dok smo budni i delimo kauč … filozofski je to neuredno pitanje
Praktično, manje je neuredno. Već su postignuti koraci u dekodiranju vizuelnih slika iz snova pomoću slike mozga. Drugi su pokazali da možemo da komuniciramo iz lucidnog sna, koristeći pokrete oka za komunikaciju u različitim stanjima svesti. A naš rad na Fluid Interfaces pokazao je da možemo inkubirati određene teme u snovima. Na površinskom nivou uklanjamo prazninu između ličnog prostora snovite scene i spoljnog posmatrača. Ali mislim da ta praznina ostaje neka vrsta Zenoovog paradoksa, jer će „iskustvo“ uvek biti tu, gnjaviti naučnike čak i dok stvaramo objektivne alate za hvatanje, posmatranje i ponovno stvaranje sna. Ne možemo deliti ceo san bez podele celog sebe.”
Poslednje dodato:
